Mi smo Meda radionica i ovo je naša priča.

Kaže se da Njujork nikada ne spava. Tako ni akter naše priče nikada ne staje. Celog života je radio, nikada se nije zamarao i na kraju je napravio ono o čemu je maštao još kao dete. Svoj posao. Od malih nogu je krišom radio u dedinoj radionici i za to dobijao šta je zaslužio, jer dete ne treba da se igra sa alatom i oštrim predmetima. Devedesetih godina haosa to se nekako izgubilo, da bi se početkom veka sve to vratilo jače i snažnije nego ranije. Kroz više samostalnih preduzetničkih radnji i preduzeća do ovog danas, gde se većina proizvodnje zasniva na izvozu. Zanimljivo je da mnogi ljudi žele da pokrenu svoj sopstveni posao, a na kraju ipak ne smognu snage, ni vremena.

Tako je svojom zaraznom harzimom Meda i svoju suprugu Milenu uveo u ovaj tradicionalni zanat, koji sve više uzima maha i vraća se na velika vrata. Meda, koga još znaju i kao Gorana, dizajnira i sam proizvodi svoje proizvode, od stolica preko čiviluka i ostalog komadnog nameštaja, uglavnom izrađenog od hrasta ili bagrema.

•  Koja je Medina priča?

Ljubav prema drvetu. Ovo je početak i kraj. Celog života se sve okretalo oko ovoga. Najzad imam mogućnost i podršku da radim ono što volim. Kao i većina poslova, nije krenuo planirano. Radeći kao direktor u uspešnoj IT kompaniji, shvatio sam da poslovi administracije nisu ono što mi daje motivaciju. Nije ni novac. Bilo je potrebno napraviti nešto sopstveno, nešto sa svojim rukama. Tako je i krenula priča Meda radionice.

Firmu jesam osnovao početkom 2017. godine, ali ideja je bila da sa kolegom napravim market place za ručno rađene proizvode. Od toga se brzo odustalo, jer smo shvatili koliko je potrebno sredstava i rada sa zanatlijama da bi se ovaj posao stavio na noge. U međuvremenu sam radio na manjim projektima, sa klijentima koje sam lično poznavao.

Kako je ideja bila saradnja sa zanatlijama i plasiranje proizvoda putem interneta, jednom, prilikom izrade proizvođač je tako loše napravio proizvod, da sam odlučio da se pokrenem i sam napravim traženi predmet. Obzirom da smo i supruga i ja iz majstorskih porodica, u porodičnim radionicama se našlo dovoljno alata za početak, što me je i podstaklo da kupim prvu mašinu. Onda, sasvim spontano krećem sam da proizvodim, kao da sam to i planirao. Videći moju želju za ovim, sestra mi kupuje još jednu mašinu, jer sestre uvek bolje znaju od nas šta nam je potrebno. Nakon toga krećem sa proizvodnjom. Obzirom da je ovo svakako porodični posao odlučujemo da supruga stane na čelo firme. U jednom davnom razgovoru, prijatelj mi je pomenuo da niko ne proizvodi tronošce. Ovo mi je verovatno ostalo urezano, pa sam počeo da istražujem proizvodnju stolica.

• O samoj radionici

O samoj radionici verovatno bih mogao pričati danima, ali pre svega u nju je uložen trud i mnogo sati rada. Sve proizvode pravimo ručno.  Od obrade drveta do finalnog proizvoda. Imamo mašine sa kojima dovedemo drvo do određenih dimenzija, ali nakon toga svaki komad drveta se ne ispušta iz ruku. Kao u vreme pre 21-og veka, sve se radi uz pomoć oštrih alata, kako bi se došlo do željenog kvaliteta.

U radionici metal se koristi za obradu i pravljenje priručnih šablona. Retki su proizvodi iz radionice koji u sebi sadrže metalne delove. Umesto šrafova koristimo tiplove. Da bi spojevi bili čvršći tražimo način da jedan spoj sa drugim čine celinu i da na kraju ne izgleda da je proizvod rađen iz više različitih komada drveta već od jednog jedinstvenog. Proizvod mora da odzvanja, jer u suprotnom neki od spojeva nije dobar. Sa ljubavlju čuvamo alate našeg deda Zoke i deda Duleta. Neke je pregazilo vreme, ali i dalje ukrašavaju radionicu i podsećaju na naporan i predan rad predaka.

• Kako Milena uspeva da uskladi obaveze između radionice i obaveza u kući? Znamo da imate troje dece.

Da, naš ponos. Lenka, Boris i Elena. Rad sa drvetom me opušta. Goran voli da kaže da sam ja dobar finišer. Na meni je finalna obrada nakon prvog uljenja. Na svakim od naših proizvoda se nalazi više slojeva različitih ulja i voska. Na meni je i kontrola kvaliteta, tako da često sugerišem kako proizvod može da se unapredi. Nakon sušenja proizvoda dolazi višeslojno pakovanje. Kutije u kojima isporučujemo proizvode sami dizajniramo i pravimo. U poslednje vreme imamo i veliku pomoć moje sestre Marijane koja na sebe preuzima knjigovodstveni deo.

• Vi baš prerastate u pravu porodičnu firmu?

Svakako harizma koja nas okružuje, jeste zarazna.  A verovatno porodica i vidi koliko sebe ulažemo u posao i ne žele da stoje po strani i da nas gledaju. Nas je u kući desetoro i često moramo da se organizujemo i usklađujemo. Redovno se dešava da smo na “jednom loncu”. Mama spremi ručak za sve. Što se tiče radionice radimo na dugoročnom planu, jer ni Goran ne može sam da radi. Planiramo da proširimo radionicu, kupimo dodatne mašine, sertifikate i ateste i sve ostalo neophodno za proizvodnu firmu. Što se kaže, pravi organski rast.

• Pomenili ste da isporučujete proizvode. Da li prodajete putem interneta?

Milena pakuje tako da naši proizvodi mogu da putu do Amerike. Tamo nam je i najrazvijenije tržište. Imamo više sajtova, prisutni smo na svim socijalnim mrežama, nalazimo se na više svetskih “market place”-ova specijalizovanih za ručno rađene proizvode.  Za sada nemamo proizvodih kapaciteta da prihvatimo izlaganje u nekim salonima. Imamo previše potraživanja i kroz postojeće kanale.  Sada na dnevnom nivou dobijamo porudžbine za naše proizvode.

• Kako ste se odlučili da sa posla direktora IT kompanije pređete u radionicu?

Ljudima jeste fascinantno da iz fotelje pređeš u prašinu i radno odelo. Kada je reč o administrativnim poslovima, to je kao posao domaćice. Ceo dan radiš da bi ispravio i doveo u red i na kraju dana znaš da je sutra opet isto. Nemaš proizvod koji si napravio. Meni radno odelo nije nazadovanje. Naprotiv. Na ovaj način i decu edukujemo preduzetničkom duhu. I deca su prisutna u svim procesima proizvodnje, upijaju način rada. Kasnije će im ovo što mi radimo biti rutina. Znaju da tata odlazi rano u radionicu, pre nego što se probude i da dolazi kasno, često i nakon što zaspe. Tokom dana pravimo pauze da bismo se koliko tolko družili. Planiramo više vremena zajedno, nakon što razvijemo firmu da može da bude održiva.

Kada smo započeli posao plan je bio da radionicu napravimo nadomak grada, odnosno da kupimo plac gde bismo organizovali proizvodnju. Nakon nekoliko meseci rada, shvatili smo da radionica u okviru domaćinstva u kome živimo ima mnogo prednosti. Prostora imamo dovoljno, sada je na nama da ga nadograđujemo kako to potreba posla bude nametala. Tako deca često dođu do radionice da se družimo. Još su mali da bi nešto radili, ali polako će odrasti i naučiti kako se radi sa alatima. Naučiće da prave sopstvene proizvode.  A to je ono što treba. Da se osvrneš i kažeš, ja sam to uradio.